Genetički elementi u etiopatogenezi tumora s osvrtom na tumore kože
DOI:
https://doi.org/10.5644/Radovi.259Abstract
Genetički elementi se u etiopatogenezi neoplazme ispoljavaju na molekularnom, celularnom i individualnom nivou. Uloge ovih složeno su isprepletene, a elementi se ne smeju shvatiti izolovani jedan od drugog, pošto se procesi na nivou individue odigravaju na celularnom, a ovi na molekularnom nivou.
Iznose se 4 grupe podataka iz kojih je vidljiva uloga deficijencije imunoloških faktora u etiopatogenezi neoplazme.
1) U 94 bolesnika sa raznim neoplazmama kože i nekih drugih organa ispitano je stanje imunokompetencije kasnog tipa. Za evaluaciju ove upotrebljeni su sledeći testovi: DNCB, te intrakutani testovi sa PPD, i trihofitinom. — 56 bolesnika su se senzibilisali na DNCB (59,6%); dva su od njih imali metastaze. 38 bolesnika (40,4%) nisu se mogli senzibilisati; šestorica od njih imali su metastaze. Četiri pacijenta druge grupe nisu reagirali na PPD i trihofitin, dok pet bolesnika prve grupe nisu reagirali na PPD i trihofitin. Dve bolesnice sa bazocelularnim nevus sindromom mogle su biti senzibilisane na DNCB.
Starost bolesnika koji su mogli biti senzibilisani na DNCB iznosila je 57,6 ± 3,1 god., a lica koja nisu mogla biti senzibilisana bila je 71,4 ± 3,1 god. Razlika je statistički signifikantna (p = 0,01).
2) Između mogućnosti senzibilizacije na DNCB i intenziteta upalne reakcije oko tumora u histološkoj slici nije postojala pozitivna korelacija.
3) Dva bolesnika sa autosomalno recesivnom Xeroderma pigmentosum (brat i sestra) nisu mogli biti senzibilisani na DNCB. Intradermalno dat trihofitin i stafilovakcina dali su također negativan rezultat. Verovatno je stoga, da se rana pojava raznih tumora kože može pored defekta reparacije oštećene DNK, pripisati genetički uslovljenom defektu imunih reakcija kasnog tipa.
4) Defekat imunološkog nadzora postojao je i u slucaju jednog bolesnika sa Wernerovim sindromom, koji je isto autosomalno recesivno nasledan: test transformacije limfocita i broj T-limfocita bio je snižen, dok je broj B-limfocita bio normalan. PPD i trihofitin dali su negativan rezultat. Poznato je da i ovaj sindrom ide u 10% slučajeva sa solidnim tumorima raznih organa.
References
Bentvelzen, P. (1980): RNA tumour viruses: interesting interactions with the host genome, in Cleton and Simons: Genetic origins of tumor cells. 53—71. M. Nijhoff Publ. The Hague /Boston/ London.
Dupuy, J. M. (1976): Xeroclerma pigtnentosiun. Buli. soc. fr. Derm. Syphil. (Paris). 83, 311—314.
Djawari, D., Lukaschck, E., Hecht, E. (1980): Altered rtdlular immunity in Werner’s syndrome. Dermatologica (Basel). 161. 233—237.
Edwards, J. H. (1978): Human genetics. Chapman a. Hali. The Hague.
Hug, E. (1966): Kami man mit Zivillingen Erbforschung am Menschen treiben. Buli. Schvveiz. Geselsch. Anthropologie und Ethnologie. 42. 44—58.
Happle, R. u. Traupe, H. (1982): Polygene Vererbung der malignen Melanome. Hautarzt. 33, 106—111.
Hitzig, W. H. (1975): Konnatale Defektzustande des lymphatischen Systems, in: Theml und Begemann: Lymphozyt und klinische Immunologie. Springer, Berlin, Heidelberg, New York.
Leven, L. (1934): Vererbung und Hautkrankheiten, in: Arzt-Zieler: Die Hautu. Geschlechtskrankheiten. Bd. I. 382—418. Urban u. Schwarzenberg. Berlin, Wien.
Macek, C. (1982): Oncogenes: new evidence on link to cancer. JAMA. 247, 1098—1103.
Mc Kusick, V. A. (1975): Mendelian inheritance in man. IV. Ed. J. Hopkins University Press. Baltimore, London.
Nakao, J., Kishihara, M. Yoshim i, H. et al. (1980): Werner’s syndrome in vivo and in vitro characteristics as a model of aging. Exc. med. XIII. 34, 133—134.
Šalamon, T., Schnyder, U. W., Storck, H. (1963): A contribution to the question of heredity in malignant melanomas. Dermatologica (Basel). 126, 65—75.
Salamo n, T., Stojaković, M., Bogdanović, B. (1975): Delaved hypersensitivity in Herderma pigmentosum. Arch. Derm. Forsch. 251, 277—280.
Šalamon, T., Stojaković, M., O. Lazović-Tepavac (1978): Einige nicht tumorspezifische Untersuchungen bei malignen Melanom. Dermat. Monatsschr. 164, 720—726.
Šalamon, T., Bogdanović, B., Lazović-Tepavac et al. (1978): Werner’s syndrome and the cellular immune reactions. Acta derm. vener. (Stockh.) 58, 543—546.
Siemens, H. W. (1929): Die Vererbung in der Atiologie der Hautkrankheiten, m: J. Jadassohn's Handbuch der Haut-u. Geschlechtskr. Bd. III, 1—165. J. Springer. Berlin.
Stern, C. (1960): Principles of human genetics. Freeman a. Co. San Francisco, London. II. Ed.
Tolksdorf, M., Wiedemann, H. R. (1981): Clinical aspects of Down's syndrome from infancy to adult life. Internat. Symposion Convento delle Clarisse. Rappalo. 3—11. Springer, Berlin, Heidelberg, New York.
Weiss, R. A., Marshall, C. J. (1984): Oncogenes. Lancet. II, 1138—1142.
WH0 Chronicle (1982): 36 (5). 186.
Downloads
Published
Issue
Section
License
Copyright (c) 2026 Tibor Šalamon
This work is licensed under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.
